Abortus na selu

pobačaj u Slavoniji oko 1940. god.

Još 1940. Nada Sremec piše da žene po selima umiru od abortusa, na samo desetak kilometara od uređenih bolnica, masovno kao u Africi. Objavila je knjigu “Nismo mi krive”, sa svjedočenjima slavonskih žena o tome kako su se mučile s pobačajima i umirale, ostavljajući malu djecu iza sebe.

Guščije pero, igla za pletenje, zašiljen drenov štapić, grančica jorgovana, korjen sljeza, kukurjeka, kuhani čajevi od vrbove kore, kukolja, baruta, oleandra, parenje, masaža, kinini i stotine drugih sredstava, koje netko zagovara i tvrdi da sigurno pomažu. Oh, samo da pomogne! Samo da uspije! A kad “uspije” nije time sve svršeno. Sad tek počinje opasnost: krvotok i otrovanja. Smrt može da nastupi i od jednog i od drugog. I kad se spase život, koliko je izgubljeno krvi i snage, koliko je strašnih groznica treslo tijelom, koje gori u visokoj temperaturi. U tim strašnim mukama nema ona novaca za liječnika, ni posluge, ni lijeka, ni posebne sobe, a često, vrlo često ni odmora, već savijena u bolima, hoda kao sjena po kući umotana u tople marame i radi sve kućne poslove.
[…]

Kad se to dogodi dami u gradu, stoje joj na raspolaganju: novci, sanatorij, liječnici, posluga, njega, birana hrana, odmor u kupalištu, itd., itd.

Kad se to dogodi snaši u selu, stoji joj na raspolaganju: da to uradi sama, da zamoli koju drugu, koja se u to razumije, da ode s loncem masti cigankama ili ako ima novaca primalji, koja uz put i u takvom poslu pomaže. Sve to u tajnosti, u grijehu i strahu, u neznanju i mraku, uvijek u životnoj opasnosti. Gotovo redovno kao posljedica, dolaze gnojenje, krvarenje, i bezbroj drugih muka i bolesti. I tek je jedno prošlo, a za koji mjesec će drugo zlo da ju ponovo snađe. Strah, taj strašni strah, koji ju uvijek prati: strah pred začećem, strah od pobačaja, strah od grijeha i zakona.

SNAŠ JOZIJA

Ajd’ Jozija, sad smo same pa mi reci, jesil’ kadgod utrošila?

Ju, id’ z Bogom, baš makar šta pitaš. Kaži ti meni, koja nije, i možel’ to da ju obiđe?

[…]

Kaže meni strina Đula: “A šta se ti Jozija tako patiš, šta ćeš s tolikom dicom, sva ti mala umiraje, nemaš sreće u dici, okani se ti toga, pa pazi na ovi troje, što su ti živi ostali”. Okani se, ta okanila bi se ja toga odavno, jo, de kaku ću? “Uzmi lipo štriknodlu pa probodi, pa će biti sve lipo i u redu.”

I ja zbiljam tako uradim i sve lipo i u redu prođe. Kad, nije bilo ni nedilja dana, a ono groznica na groznicu, gospo draga, ko da me je neko golu u snig položio. Gorim, za sebe ništa ne znam. Snaš’ Đula se poplašila, pa na Stipu navalila, te preži konje pa u Vinkovce u špitalj. Kaže meni doktor: “Ščim ste to, snašo, uradili?”

Sa štriknodlom, gospodine – ja ću njemu, ko na ispovidi.

Sa štriknodlom, pa jeste li ju skuhali?

Ju, šta bi kuvala, gospodine, ne će ona smekšat od kuvanja.

Naravno, mislite da ne treba sterilizirati, dezinficirati, ne mislite na infekciju zar?

A zar ja znam šta on divani, glavno, dobro je prošlo. Ležim u špitalju. Noć ne spavam […] Da mi je stvorit se samo malo kod kuće, da sve prigleđem. Dica spavaje, možda im je spo pokrivač? Rumenka treba da se oteli, ko će da ju prigleđe? Kusava krmača oprasiće se koji dan, a prokleta je, ne mari, ugušiće praščiće. Pa i na golovrata kvočka sidi na jaja, a uvik se s njom jidim, i rešetom sam je pokrivala, ne će da sidi, ostaviće jaja, oladiće se. Vištica je to a ne kvočka, al piliće lipo vodi, otrani ji sve, a pilići su novci. Pa i on mi došo u pamet[.]

Tako ti je bilo prvi put, a potlam naučila pa lipo i bez doktora i babice glavu čuvam.

SNAŠ KAJA […]

Kažu da ste “grišnice”, da je u vama ugasio materinski osjećaj, kad svoju djecu sami ubijate. Što na to kažeš, Kaja?

Ponda, da im opsujem, gadovima, sve što znam. Nismo čestite matere! A oni su čestiti, što na mekanom side i nama pridikuju kako ćemo živit, a našeg teškog života ni vidili ni okusili nisu. Znaš kako je no čika Tuna Babića kazo Mati Mandića: “Jo kako su oni sebi lipo život udesili, na mekanom side da ih ne žulji, na mekanom spavaje, na mekanom se vozaje. Lipo se nose, lipo jidu i piju, u lipom odaje, jo raj, raj sebi na zemlji napravili, a nama raj na onom svitu obećaju.” I još nam gospoda prigovaraje da nismo dobre matere! A znaju l’ oni, šta je mater? Nije mater samo roditeljica, veće je mater i raniteljica. Lako je rodit, to može svaka, al teško otranit i ljude od njia napravit. Mogla sam i ja dvanajstero rodit, slipaca a ne dice. Jo, al ja sam čestita mater, reci im, pa na svoju dicu mislim. Sebe sam trovala, bola, bušila, ciganke me dropile i gnjavile, da me samrtni znoj oblio, samo da ne narodim dice. A zašto? Za oto da živima bude lipo, na žive sam mislila, za nji sam se patila i svoje tilo mučila. A oni, gadovi, gospodski, meni moju muku ne priznaju, već me još pritvorili da nisam čestita mater. […] A žena se pati od sviju najviše, ona je robinja, zapamti, robinja najgorja na ovome svitu[.]

SNAŠ ANA […]

Jeste li osim ovih dvoje imali još djece?

Bilo i’ je još troje, al su mali pomrli. Jedno je umrlo od šest nidilja, drugom bilo osam miseci, a treće doživilo dvi godine, pa ga nestalo.

Da su vam sad svi živi ostali, imali bi lijepo petoro.

E, ne bi, gospoja, nasmija se snaš Ana, da su oni ostali živi, ne bi ove rodila. Tako je to. Dvoje dice, na petnajst jutara dosta je. Rodila sam jedno, a kad je to umrlo, drugo, a potlam treće. Kad je drugo umrlo, rodim četvrto, pa, kad ni oto ni ostalo živo, rodim peto. Tako mi je živa moja Janja, drugo dite, i Iva peto. Više mi ne treba. […]

Rodili ste, kažete, petero, a znate kako se kaže: “Koja može petero, može i desetero.” Znači mogli ste a niste više htjeli?

A kuda ću s dicom?

[…]

Koliko ste puta utrošili?

Zar ja znam, ko bi to brojio, što sam uradiš. Znam za ono, što sam platila, a za drugo ne znam. Puno sam, puno puta učinila sama, dva puta sam stradala, preležala u špitalu ni sama ne znam koliko, potrošila iljadu dinara na špital i doktore, i jedva živu glavu izvukla. Posle sam išla doktoru, al je to, gospoja moja, skupo, 500 dinara! Rasula bi kuću da sam svaki put doktora tražila. S njima je najbolje, živa glava ostane i bez brige si, al otkud nam toliki novci? Čula sam da u drugom selu ima jedna dobra babica, koja “oće”. Odem k njoj i platim 100 dinara. Ope je jeftinije već kod doktora. I dobro, idem sad uvik njoj, nisam se od nje još nikad razboljevala. Jo, i to mi je skupo. Četiri puta na godinu idem k njoj i svaki put stotinarka. Bila sam do sad dvadeset i dva puta, e, to vam je 22 stotine, a novaca u kući nema. I Pavao se ljuti, ne da novce, kaže: “Milostiva, ne može sama, treba joj babica, a kako druge rade same, pa šta im fali”[.]

 

POKOJNA MARTA

Baka Kato, jel istina da je vaša Marta umrla?

Umrla, umrla, rođenica moja jedina.

A šta joj je bilo?

Kad u selu, sinko, za mladom ženom zvona zazvone, onda pitaj: “Jel sušica?” pa ako ti kažu da nije, onda znaš daj’ utrošila.

Je li kod Marte bila sušica?

Nije.

Utrošila?

Da šta je! Ko i druge. Redaje se grobovi, kukaje matere. Sad je i nekud bolje izučile se, al’ u moje vrime umirale mlade ka muve. Nije sama, sirotica moja Marta, i druga joj je od toga umrla. Vidiš onu kuću tamo priko puta, troje siročadi ostalo. Jo ne znate vi u varoši pravu istinu, sve se taji i pokriva. Niko nikog izdat ne će, svaka se boji žandara i zatvora. Kažu sve se mora u kotar prijavit, tamo se sve zapisuje i sve zna. Ta kaki, ko bi to prijavio od čega je koja umrla. Umrla od božje volje, i gotovo. Ne bi ti nijedna odala ni ženu ni babicu, koja je uradila ni na čas smrti. Dovedu doktora a ne će žena ni njemu istinu da kaže. Ako je doktor nek pogodi šta joj je. A kad on vidi kaka je bōlja, onda žena kaže: “Podigla sam lužnicu” i tako koješta, al ne bi rekla ko joj je učinio, ni zašto na svitu. Sve se to noćom i tajno radi da niko ne zna. Zaogrne žena veliku maramu, pa priko bašte, di ju niko ne vidi, babi Juli, Andrijani, i kako se sve nisu zvale one, što su još nama radile. Ju, straj ju je, jo, nužda joj je, ako se dozna, zakon srca nema, mogla bi još prava zdrava rad svoje teške nevolje u zatvor.

Pa kako je bilo s Martom?

Ej, Marto moja, lipo ime moje! Udala se, sirotica moja u šesnajstoj godini. Trefila se dobra prilika, pa šta ću čekat. Jedinak, osamnajst jutara. Tko zna oćel se taki potlam trefit. Znaš ju, bila je lipa i velika, izgledna. Ni prošla ni godina, rodi sina Marku. Josa ni bio odslužio soldačiju i ode u vojsku, a ona sa svekrvom kuću drži i “diku čeka”. Svit k meni dolazi i svašta divani, da je on u varoši našo neku frajlu, da se s njom drži i još nekaku drugu spominjaje, a meni se taj divan ne dopada. Ju, šta će bit, mislim si, kad se vrati, pa istu pismu i ovde nastavi. Ne govorim ja ditetu ništa o tome, a ope znam, trebalo bi. Kašće joj kogod drugi, pa će joj još težje bit. Došla ona k meni jedne nedilje potlam večernje s ditetom na ruki da malo podivanimo. Sidimo mi u avliji, a tek ću ja njoj: “Oj Marto, šta ti misliš, kako tvoj Josa tamo u varoši, da nije možda na kaku frajlu oko bacio?” “Idi mamo ni moj Josa taki”, ona će meni. “Znam, nije tvoj Josa, nije moj Tuna tako svaka kaže, al muško je muško, a varoš je varoš, vrag ne spava, valjda on nije ko drugi (a u sebi mislim, svi su oni jednaki), nego de ti, srce moje, malo pripazi, kad se on iz soldačije vrne”. “Jo, kako ću mamo pripazit? “ “De, lipo oko njega, ako mu se kaka guja gospodska oko srca savila, da ti nju oteraš. Pa, gledi da ne bude dite, čim on na vrata. Noseća žena ne mili se čoviku. Malo pripazi, a kad se on ope k tebi privije košto je njekad prije soldačije, a ti onda ope rodi, makar još jednu curu.” “Kako ću ja to mamo?” “Neka se stidit, već, ako se šta trefi, a ti zapitaj koju drugu il’ svekrvu a najbolje dojdi k meni pa ćemo vidit šta ćemo.”

Došo Josa, prošo misec, prošla i dva, pitam ja dite: “Marto, kako je?” “Dobro je mamo”, veli ona. “Jesil’ ostala?” “Nisam”, kaže, a smiju se one njezine oči čičkave, vidim, naučile ju druge.

Kad jedan dan dojde meni prija Manda, pa će ona meni:


Jo, draga prijo, nješto nije s našom Martom u redu. Malo, malo pa prileže. Kad ju pitam šta joj je, a ona kaže da joj ni’ ništa, a ja vidim dobro nije.

Mene odma guja za srce ujela, ka slutim zlo. Kad ja tamo, a dite propalo, u licu potavnilo, a oči sjaje ko zvizde. Kad smo bile na samo, a ja ću njoj lipo: “Srce moje, kaži mami svojoj jesil utrošila?” A njoj, sirotici, samo suze udariše i ćuti, ne divani.

Ne boj se, nije to ništa – ja ću njoj, a u srcu me steže, mislim, sad će se raspast. Mlada si proći će, tek ti je dvadeset i druga godina nastala, najljepša snaga. Jo, tresu žene groznice i po tri, četiri nedilje, pa dojde i prođe, tako će i tebe projt, samo se ne boj.

Posle udariše groznice, trese se žena ko trska na vitru. Otekla sva i bole ju, ne smeš ju dotaknut, oma jauče od muka. A gori, Bože, gori. Usta joj popuca od vatre, samo očima vodu traži, vedro bi ispila najedanput. Šesti dan ne zna dite više za sebe, gledi u mene, a vidim ne pozna me. Govori u vatri svekoješta, bunca. Poplašili se mi, vidimo, zlo je. Ode Josa za doktorom. Došo doktor, al ona, siroče, nadula se već ko bubanj. Preglede ju doktor, meri vatru, sluša srce, pa će na nas:

S čim je snaša to uradila? A šta ću mu tajit, kad vidim da zna.

S guščjim perom, gospodine. Priznalo mi dite, kad joj je jutrom bilo jedan čas lakše. Kad smo ga u avliju ispratili, ja i svekrva, a on će:

Žene, šta vi to radite sa sobom za Boga? Pa, znate li da ona, jadnica, ima sepsu i peritonitis (otrovanje krvi i upalu potrbušnice) i da tu spasa nema, kasno je, šta me makar prije niste zvali, možda bi se još nešto operacijom i dalo učiniti, ali sad je sve uzalud.

Mislili smo, tolike su prošle bez troška dobro, pa i ona će izdurat.

Žena ko jabuka, dvadeset i druga godina, pa tako šta iz sebe sama izradit. Guščijim perom! Jedna opet s vretenom, druga s iglom za pletenje, neki dan mi jedna umrla u bolnici od tetanusa, pomogla si s korjenom a bacili tetanusa žive u zemlji, neka opet iskrvari. I sve se to dešava nekoliko kilometara od grada, bolnice i nauke. Umiru žene na selu bez računa i kontrole kao u Africi!

Pa zašto to radite?

Kad moramo, novaca nemamo da idemo doktorima, a mnogi i neće, kažu zakon im brani, al nas nužda i priko zakona goni, pa moramo. Ne pitajte sad rašta smo i kako smo, već pomozite, ako možete spasite nam dite.

Odabrao i pripremio Stefan Treskanica.

Lipnja 1938. izlazi u listu HSS-ove Gospodarske sloge apel o ženskom pitanju. Autorica je Zlata Perlić, aktivistkinja koja uskoro odlazi na teren u selo Privlaku kraj Vinkovaca te kotar Prozor u Hercegovini. Zabilješke su karakteristične: “Čini se, da žene dosta boluju od posljedica pobačaja, koje obično vrše same. Čine to raznim korijenjem, piju neke trave u vinu s barutom i tako se truju od neznanja i nevolje. Najčešće odlaze kakvoj babici u selu, a liječnicima idu rijetko radi velikih zahtjeva, koje ti liječnici stavljaju. Zato žene umiru u velikom postotku.”

Najdojmljivijom etnografkinjom u sklopu apela koji je postao pokret pokazala se ovdje citirana Nada Sremec (v. također (L)istine iz pismohrane, Zarez, br. 402). Njezine “radićevsko-feminističke” zabilješke publicirane su kasnije u trotomnoj Bićanićevoj seriji (Slavonska žena/Nismo mi krive, 1940.). Paralelno s akcijom Ženske sekcije Gospodarske sloge pokrenuta je i akcija Zbora liječnika (Anketa o stanju na selu), a u organizaciji Sloginog think tanka (Zavod za proučavanje seljačkog i narodnog gospodarstva) uspostavljen poseban Liječnički odbor. Bitna karika u radu Liječničkog odbora bit će Nadin muž, dr. Zlatan Sremec, a oboje će kasnije završiti u partizanima. (Više o zdravstvenoj i ženskoj sekciji Gospodarske sloge u: Ivica Šute, Slogom slobodi! Gospodarska sloga 1935-1941., str. 301-309; 422-435).

Demografska tranzicija ovdje tematizirane Slavonije (i uže, slavonske Posavine) intenzivirana je dvostrukom ekonomskom krizom (prvo agrarna pa opća) dvadesetih i tridesetih godina. Dramu sela dodatno je pojačalo stopiranje Štamparovih inicijativa (1930./1931.) za izgradnjom javno dostupne medicinske mreže. Vera Erlich, proučavajući porodične odnose krajem tridesetih, ipak je opreznija: “Ekonomska kriza nije imala tako dubok utjecaj kao (…) slična kriza šezdeset godina ranije, nego je djelovala više kao neka recidiva na bolesnika koji je bio već ponešto imuniziran ranijim atakom. Kriza je u Hrvatskoj imala slabiji učinak nego na ekonomski zaostalija područja [Jugoslavije]” (Erlich, Porodica u transformaciji, str. 441, prema Grandits, Obitelj i socijalne promjene u hrvatskim selima [18-20. stoljeće], str. 152). Doista, dioba zadruga bila je šok posebne vrste – gotovo kozmičkih dimenzija – ali ovdje ćemo stati na problemu nejednakosti i asimetrije razvijenosti koji je Erlich dotakla, a Sremec razvila u fragmentu o Bosancima, tom seoskom proletarijatu kojeg “varaju svi redom” – i njegovim ženama: “Najteže je onima, koji nemaju ni malo zemlje, i Bosancima. Ne može se govoriti o Slavoniji, a da se ne govori i o rubu bosanske zemlje, koji leži uz Savu. To je nepresušni izvor jeftine radne snage, koji treba samo znati i umjeti spretno izrabiti. Našim malim posjednicima je teško, ali oni (Bosanci) su prema njima mučenici. Zemlje imaju malo ili ništa. Zemlju voda stalno topi i upropaštuje, zemlja im rađa slabo i oskudno, a žene rađaju često i ustrajno[.]”

(Stefan Treskanica)

izvor